Naslov posta je jedini koji mi se činio smislen u nesmislenom ili smislenom. Jednostavno više ne znam ni što reći ni napisati, ali imam potrebu napisati opet. Jednom sam već kao klon otvorila temu, ali tad je problem bio valjda samo vrh sante. Ovo je, nadam se, kulminacija. Kažem "nadam se" jer uvijek može još.
Probat ću bit kratka. Kratka u odnosu na malu svetu knjigu koju sam napisala pa obrisala jer bi se i svi bogovi u njoj pogubili. Evo kako to skračeno otprilike izgleda.
Već nekoliko godina se natežemo. Natežemo na onaj najgori način - psihički. Mi smo si kliknuli od prve. Kad kažem od prve, to znači doslovno u tren. Ono prvi pogled - bum tras pras šljas. Nakon tog izvodiš malog majmuna od sebe. Al izvodio je i on, al puno elegantnije. Ponašali smo se ko Huckleberry i Finn ili Huckleberry i Tom Sawyer. Ono, pravi drugovi.. Išli kroz sita i rešeta. PUtovali zajedno, pili i povraćali zajedno. Srali o životu i bitku i svašta nešto. Onako platonski kako treba jer ja imam dečka.
Dečka s kojim očito ne ide, ali opet ne želiš pustit tek tako jer si dao koju godinicu i misliš "kako da znam da ovo nije faza ništa ne radim konkretno, samo se druškamo!" Ma glupača!
Savjet svima.. Čim ti s tipom provodiš po cijele dane, makar se ne jebali - prekini s momkom. Jer onaj moment kad poželiš sve zabavne stvari radit s ovim, a ne s momkom - prekini.
Ako se jebete, ne moraš prekinut ako se samo jebeš.
Zezam se se. Ali samo jebanje je puno "bezbolnije" od ovog šta smo mi izvodili bez da nam uđe. Dakle, nema ljubljenja, nema jebanja, ali si darujemo cvijeće ovako po zraku. Pa se posvađamo jer to više nema smisla, pa se udaljimo pa se opet vratimo i opet posvađamo iz jedne čiste ifrustriranosti odnosom.
On je najbolja osoba (uvijek mi je bilo važno da je netko stvarno dobra osoba prije svega), on me kuži najviše i voli moja sranja. Ja volim sva njegova sranja i on je prva osoba kod koje ne želim promijeniti ništa. Iako mi smeta šta puši iako mi smeta šta je najprincipijalniji ikad. Sve njegovo je on i zbog svega njegovog mi se on sviđa toliko i onoliko. On me potiče da sam bolja osoba. On je moj hop, a ja cup i obrnuto.
On je rekao da nikad neće bit sa zauzetom curom, ali istodobno vidim na njemu da se bori sa samim sobom. U onim trenucima (uglavnom pijanim) kad opusti kočnice izbaci iz sebe da sam ja jedina osoba na svijetu s kojom bi tako cijeli život. I ja tuka nisam zadovoljna s tim. Tuka čekam kad će nešto konkretno napraviti. Dati mi ultimatum, al on mi ga nikad nije dao. Želio je da sama odlučim.
Kako budala ja nisam prekinula svoju vezu ubrzo? Ne znam. Ali sam budala shvatila i prekinula. Prekinula u trenu kad ovaj o kojem pišem više nije imao volje, htijenja, ničega. Potrošila sam sve u njemu. Toliko da se udaljio i prijateljski i više se nismo čuli. Ja sam se u to vrijeme (godinu dana) posložila i posvetila sebi. I napokon sam si super. Osvajam svijet, svoj svijet. Imam toliku mirnoću u sebi da mi se sere od sebe same koliko sam dobro. Nisam u stanju s nikim započet emotivni odnos, al imam neke črčkarije.
I onda on završi u bolnici i ja bez razmišljanja odem kod njega jer sam se usrala zbog njega ko golub. Jer mi je bitan. Jer mi je u primozgu i kad mislim da mi nije bitan. I onda se mi opet družimo i kao sve je divno i krasno i napokon smo pravi frendovi, napokon ne vućemo stara sranja.
I super nam je.
I napokon ovo:
Osjećam se kao da sam ostavila neku svoju veliku ljubav.. U trenutku dok se družimo osjećam kao mirnoću i sjetu. Onu veliku sjetu. Osjećam kao da smo iscrpili sve mogućnosti. Mi smo ko neki ljubavni film u kojem dva glavna glumca na kraju ne budu zajedno, a trebali bi biti zajedno jer ništa ne stoji između njih, osim njih samih. Jednostavno su se potrošili i znaju da više nema smisla. I ja sam tužna.
U svo ovo vrijeme smo toliko ispričali tu našu priču, toliko smo izanalizirali. Bili istodobno budale, papci, prosjaci, samartanci, don kihoti. On je ostao principijalan do kraja i nije jebao zauzetu curu, a ja sam se jebala bez kurca. Željela ovce i novce. Iako bi izabrala sto puta njega, da je on napravio bar nešto. A nije napravio ništa zbog principa. I ja ga još više poštujem zbog toga. I kad sam se ja oslobodila okova, s tim okovima sam se oslobodila i njega. Jedine osobe vjerojatno koje nikad nisam željela bit oslobođena i koja je sa svim svojim sranjima najbolja za mene.
Kako ljudi odu iako znaju da je to krivo? Zapravo, kako ispraviti ono što se nije ispravilo na vrijeme i onda se toliko sjebalo da u toj sjebanosti nema više ništa?
Je li vjerujete da se ljudi mogu voljeti, ali da oboje znaju da više nema smisla iako pravi smisao nikad nisu ostvarili? A da se razumijemo, oni se i dalje potiču emotivno i intelektualno. Samo ovaj put ljudski, a ne ljubavno.
Najgore je što se ljudi ne nalaze na uglu koji se toliko kuže. Al opet, zbilja samo se istrošili.
Iskustva, ako ih imate.
Ako je nekom bitno, sad oboje imamo 30 godina.
Hvala :)
Ako ih nemate, onda imam bar izbačeno iz sebe.
Pozdrav
Lifehouse.
Probat ću bit kratka. Kratka u odnosu na malu svetu knjigu koju sam napisala pa obrisala jer bi se i svi bogovi u njoj pogubili. Evo kako to skračeno otprilike izgleda.
Već nekoliko godina se natežemo. Natežemo na onaj najgori način - psihički. Mi smo si kliknuli od prve. Kad kažem od prve, to znači doslovno u tren. Ono prvi pogled - bum tras pras šljas. Nakon tog izvodiš malog majmuna od sebe. Al izvodio je i on, al puno elegantnije. Ponašali smo se ko Huckleberry i Finn ili Huckleberry i Tom Sawyer. Ono, pravi drugovi.. Išli kroz sita i rešeta. PUtovali zajedno, pili i povraćali zajedno. Srali o životu i bitku i svašta nešto. Onako platonski kako treba jer ja imam dečka.
Dečka s kojim očito ne ide, ali opet ne želiš pustit tek tako jer si dao koju godinicu i misliš "kako da znam da ovo nije faza ništa ne radim konkretno, samo se druškamo!" Ma glupača!
Savjet svima.. Čim ti s tipom provodiš po cijele dane, makar se ne jebali - prekini s momkom. Jer onaj moment kad poželiš sve zabavne stvari radit s ovim, a ne s momkom - prekini.
Ako se jebete, ne moraš prekinut ako se samo jebeš.
Zezam se se. Ali samo jebanje je puno "bezbolnije" od ovog šta smo mi izvodili bez da nam uđe. Dakle, nema ljubljenja, nema jebanja, ali si darujemo cvijeće ovako po zraku. Pa se posvađamo jer to više nema smisla, pa se udaljimo pa se opet vratimo i opet posvađamo iz jedne čiste ifrustriranosti odnosom.
On je najbolja osoba (uvijek mi je bilo važno da je netko stvarno dobra osoba prije svega), on me kuži najviše i voli moja sranja. Ja volim sva njegova sranja i on je prva osoba kod koje ne želim promijeniti ništa. Iako mi smeta šta puši iako mi smeta šta je najprincipijalniji ikad. Sve njegovo je on i zbog svega njegovog mi se on sviđa toliko i onoliko. On me potiče da sam bolja osoba. On je moj hop, a ja cup i obrnuto.
On je rekao da nikad neće bit sa zauzetom curom, ali istodobno vidim na njemu da se bori sa samim sobom. U onim trenucima (uglavnom pijanim) kad opusti kočnice izbaci iz sebe da sam ja jedina osoba na svijetu s kojom bi tako cijeli život. I ja tuka nisam zadovoljna s tim. Tuka čekam kad će nešto konkretno napraviti. Dati mi ultimatum, al on mi ga nikad nije dao. Želio je da sama odlučim.
Kako budala ja nisam prekinula svoju vezu ubrzo? Ne znam. Ali sam budala shvatila i prekinula. Prekinula u trenu kad ovaj o kojem pišem više nije imao volje, htijenja, ničega. Potrošila sam sve u njemu. Toliko da se udaljio i prijateljski i više se nismo čuli. Ja sam se u to vrijeme (godinu dana) posložila i posvetila sebi. I napokon sam si super. Osvajam svijet, svoj svijet. Imam toliku mirnoću u sebi da mi se sere od sebe same koliko sam dobro. Nisam u stanju s nikim započet emotivni odnos, al imam neke črčkarije.
I onda on završi u bolnici i ja bez razmišljanja odem kod njega jer sam se usrala zbog njega ko golub. Jer mi je bitan. Jer mi je u primozgu i kad mislim da mi nije bitan. I onda se mi opet družimo i kao sve je divno i krasno i napokon smo pravi frendovi, napokon ne vućemo stara sranja.
I super nam je.
I napokon ovo:
Osjećam se kao da sam ostavila neku svoju veliku ljubav.. U trenutku dok se družimo osjećam kao mirnoću i sjetu. Onu veliku sjetu. Osjećam kao da smo iscrpili sve mogućnosti. Mi smo ko neki ljubavni film u kojem dva glavna glumca na kraju ne budu zajedno, a trebali bi biti zajedno jer ništa ne stoji između njih, osim njih samih. Jednostavno su se potrošili i znaju da više nema smisla. I ja sam tužna.
U svo ovo vrijeme smo toliko ispričali tu našu priču, toliko smo izanalizirali. Bili istodobno budale, papci, prosjaci, samartanci, don kihoti. On je ostao principijalan do kraja i nije jebao zauzetu curu, a ja sam se jebala bez kurca. Željela ovce i novce. Iako bi izabrala sto puta njega, da je on napravio bar nešto. A nije napravio ništa zbog principa. I ja ga još više poštujem zbog toga. I kad sam se ja oslobodila okova, s tim okovima sam se oslobodila i njega. Jedine osobe vjerojatno koje nikad nisam željela bit oslobođena i koja je sa svim svojim sranjima najbolja za mene.
Kako ljudi odu iako znaju da je to krivo? Zapravo, kako ispraviti ono što se nije ispravilo na vrijeme i onda se toliko sjebalo da u toj sjebanosti nema više ništa?
Je li vjerujete da se ljudi mogu voljeti, ali da oboje znaju da više nema smisla iako pravi smisao nikad nisu ostvarili? A da se razumijemo, oni se i dalje potiču emotivno i intelektualno. Samo ovaj put ljudski, a ne ljubavno.
Najgore je što se ljudi ne nalaze na uglu koji se toliko kuže. Al opet, zbilja samo se istrošili.
Iskustva, ako ih imate.
Ako je nekom bitno, sad oboje imamo 30 godina.
Hvala :)
Ako ih nemate, onda imam bar izbačeno iz sebe.
Pozdrav
Lifehouse.
Kako ponovo zaboraviti nakon što si mislio da si zaboravio?
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire