zdravo svima, evo odlucio sam da iznesem svoj problem ovde, mozda ce neko imati neki koristan savet da mi da. imam 19 godina i konstantno sam opterecen svojim izgledom i time kako me drugi vide (to traje sigurno vec jedno 2-3 godine) i MNOGO mi smeta. ne mogu da vam opisem koliko me je to unazadilo u zivotu (jos sam na prvoj godini fakulteta, nikada nisam imao niti poljubio devojku, nikada nisam radio osim par manjih poslova). npr. kazem sebi, ok sad cu krenuti ozbiljno da ucim i onda pomislim "zasto da ucim kad to nece resiti moj problem nezadovoljstva izgledom?" ili cak krenem da ucim, i to traje jedno nedelju dana (najvise) i onda sebi opet postavim isto pitanje i prestanem s ucenjem. to vazi i za sve druge stvari u zivotu... sta god da krenem da radim (AKO uopste krenem da radim) uskoro prekinem zbog istih misli. pokusavam da prihvatim sam sebe onakav kakav jesam ali to jednostavno NE MOGU, to je jace od mene, ta zelja da promenim nesto na sebi, jednostavno MORAM.
i roditelji me slabo razumeju jer stvari gledaju prilicno jednodimenzionalno, kao, "zasto ne ucis, to ti je jedina obaveza koju imas i to ti tesko pada" a ne znaju da mi se po glavi vrzma hiljadu misli i da nijedna od njih nije lepa. a ako pokusam da objasnim u cemu je problem onda krene ono klasicno roditeljsko "savetovanje": ma izgledas skroz normalno, bas si lep blabla. isto tako, sto se tice devojaka, kad god se desi da me neka cura pogleda "znacajno" uvek kazem sebi "e sad cu bas da joj pridjem pa makar se i obrukao" i onda mi odjednom pred oci iskoce svi moji nedostaci koji se (naravno) ne vide na prvi pogled i onda se samo smorim i odustanem od svega jer pomislim "cak i da je upoznam ona ce kad-tad primetiti sve moje fizicke mane i ostavice me ili ce makar glumiti da joj to ne smeta ali ce me ostaviti kad tad".
uradio sam i par manjih estetskih korekcija koje nisu bas ispale onako kako sam zeleo a s druge strane nemam para za nove jer nisam zaposlen a nisam zaposlen jer se ne osecam prijatno medju ljudima zbog svih svojih kompleksa,non-stop razmisljam i mastam o tome kako bi voleo da imam devojku i kako uopste izgleda imati devojku (svi moji drugovi vec imaju devojke, neki su se cak i ozenili!) i onda shvatim da za tako nesto nema sanse i krenem da mislim o tome sta bi sve trebao da promenim na sebi i tako u krug
mislim da zbog svega toga nijedna moja vrlina i nijedan moj talenat ne mogu da dodju do izrazaja jer me samo razmisljanje o tome kako izgledam i sta bi sve voleo da promenim na sebi bukvalno GUSI. kao kad ne bi jeo tri dana i onda ti neko kaze "prvo uradi nesto i onda cu ti dati da jedes" a ti kazes "nema sanse, MORAM prvo nesto da pojedem a posle cu uraditi sta god pozelis"... tako nekako. moja prava priroda (ekstrovertnost, pozitivnost, druzeljubivost, radoznalost) ostaju zakopane duboko u meni iz istog razloga. i uvek pomislim "jao, sta bi sve radio i kako bi se ponasao kad bi izgledao onako kako ja zelim"... kao da je glupavi izgled najvaznija stvar na svetu! inace sam pravi onaj ludi perfekcionista, esteticar i izrazeno vizuelni tip osobe pa vi sad vidite... najgora kombinacija osobina koju ne bih pozeleo ni najgorem neprijatelju.
i najvise me izludjuje taj osecaj da se stvari oko mene desavaju, meni dragi ljudi napreduju u zivotu a meni se nista ne desava, ostajem ukopan u mestu zbog nekih (objektivno gledano) gluposti. cak sam i sanjao da sam ziv zakopan pored najprometnije ulice... obicno ne pamtim snove ali ovaj sam zapamtio jer je bio veoma upecatljiv. sve cujem sta se desava oko mene a ne mogu ni prstom da mrdnem... to vazi cak i za stvari koje me bas bas interesuju, kao npr. sviranje gitare (kao, "sto da vezbam kad to nece resiti moje PRAVE probleme?" eto kako ja razmisljam). sve mi je tako blizu a opet tako daleko, sve znam kako treba uraditi a nista ne mogu da uradim iz tih nekih razloga
a sto se tice kompleksa toga imam za izvoz. od toga da ne dozvoljavam da neko sedi s moje leve strane (jer mi je nos malo kriv u levu stranu. inace, nisam se (dobrovoljno) fotografisao vec 15 godina (samo dva puta, za licnu kartu i vozacku i to mi je VEOMA tesko palo) a mogu da se gledam u ogledalo jedino kuci (jer sam navikao na samo osvetljenje i polozaj ogledala) a ako iz nekog razloga moram da se pogledam u og. negde drugde onda moram da stojim jedno 30 sekundi ispred ogledala gledajuci u stranu da se psihicki pripremim za ono sto cu videti i da skupim snage da se pogledam.
ono sto bi najvise voleo je da se OSLOBODIM tih toksicnih misli o tome kako izlgedam i kako me drugi vide vec da postanem skroz opusten tj. da JA ponovo postanem JA, kao kad sam imao recimo 14-15 godina: potpuno slobodan, nesputan i neopterecen svim ovim stvarima.
pozdrav dobri ljudi!
i roditelji me slabo razumeju jer stvari gledaju prilicno jednodimenzionalno, kao, "zasto ne ucis, to ti je jedina obaveza koju imas i to ti tesko pada" a ne znaju da mi se po glavi vrzma hiljadu misli i da nijedna od njih nije lepa. a ako pokusam da objasnim u cemu je problem onda krene ono klasicno roditeljsko "savetovanje": ma izgledas skroz normalno, bas si lep blabla. isto tako, sto se tice devojaka, kad god se desi da me neka cura pogleda "znacajno" uvek kazem sebi "e sad cu bas da joj pridjem pa makar se i obrukao" i onda mi odjednom pred oci iskoce svi moji nedostaci koji se (naravno) ne vide na prvi pogled i onda se samo smorim i odustanem od svega jer pomislim "cak i da je upoznam ona ce kad-tad primetiti sve moje fizicke mane i ostavice me ili ce makar glumiti da joj to ne smeta ali ce me ostaviti kad tad".
uradio sam i par manjih estetskih korekcija koje nisu bas ispale onako kako sam zeleo a s druge strane nemam para za nove jer nisam zaposlen a nisam zaposlen jer se ne osecam prijatno medju ljudima zbog svih svojih kompleksa,non-stop razmisljam i mastam o tome kako bi voleo da imam devojku i kako uopste izgleda imati devojku (svi moji drugovi vec imaju devojke, neki su se cak i ozenili!) i onda shvatim da za tako nesto nema sanse i krenem da mislim o tome sta bi sve trebao da promenim na sebi i tako u krug
mislim da zbog svega toga nijedna moja vrlina i nijedan moj talenat ne mogu da dodju do izrazaja jer me samo razmisljanje o tome kako izgledam i sta bi sve voleo da promenim na sebi bukvalno GUSI. kao kad ne bi jeo tri dana i onda ti neko kaze "prvo uradi nesto i onda cu ti dati da jedes" a ti kazes "nema sanse, MORAM prvo nesto da pojedem a posle cu uraditi sta god pozelis"... tako nekako. moja prava priroda (ekstrovertnost, pozitivnost, druzeljubivost, radoznalost) ostaju zakopane duboko u meni iz istog razloga. i uvek pomislim "jao, sta bi sve radio i kako bi se ponasao kad bi izgledao onako kako ja zelim"... kao da je glupavi izgled najvaznija stvar na svetu! inace sam pravi onaj ludi perfekcionista, esteticar i izrazeno vizuelni tip osobe pa vi sad vidite... najgora kombinacija osobina koju ne bih pozeleo ni najgorem neprijatelju.
i najvise me izludjuje taj osecaj da se stvari oko mene desavaju, meni dragi ljudi napreduju u zivotu a meni se nista ne desava, ostajem ukopan u mestu zbog nekih (objektivno gledano) gluposti. cak sam i sanjao da sam ziv zakopan pored najprometnije ulice... obicno ne pamtim snove ali ovaj sam zapamtio jer je bio veoma upecatljiv. sve cujem sta se desava oko mene a ne mogu ni prstom da mrdnem... to vazi cak i za stvari koje me bas bas interesuju, kao npr. sviranje gitare (kao, "sto da vezbam kad to nece resiti moje PRAVE probleme?" eto kako ja razmisljam). sve mi je tako blizu a opet tako daleko, sve znam kako treba uraditi a nista ne mogu da uradim iz tih nekih razloga
a sto se tice kompleksa toga imam za izvoz. od toga da ne dozvoljavam da neko sedi s moje leve strane (jer mi je nos malo kriv u levu stranu. inace, nisam se (dobrovoljno) fotografisao vec 15 godina (samo dva puta, za licnu kartu i vozacku i to mi je VEOMA tesko palo) a mogu da se gledam u ogledalo jedino kuci (jer sam navikao na samo osvetljenje i polozaj ogledala) a ako iz nekog razloga moram da se pogledam u og. negde drugde onda moram da stojim jedno 30 sekundi ispred ogledala gledajuci u stranu da se psihicki pripremim za ono sto cu videti i da skupim snage da se pogledam.
ono sto bi najvise voleo je da se OSLOBODIM tih toksicnih misli o tome kako izlgedam i kako me drugi vide vec da postanem skroz opusten tj. da JA ponovo postanem JA, kao kad sam imao recimo 14-15 godina: potpuno slobodan, nesputan i neopterecen svim ovim stvarima.
pozdrav dobri ljudi!
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire