Iskreno, čudim se sama sebi, imam 23 godine, nisam nikad imala dečka nit sam ostvarila bliži fizički kontakt osim zagrljaja pri čestitanju. U srednjoj školi klasična priča, ja sam učila i bila u knjigama, dečke sam primjećivala, čak sam jednom i prišla, otkantao me svjetski, oporavljala sam se od toga godinu dana jer mi se baš svidio, nitko mi tad nije prilazio, sve cure su imale dečke, ja sam bila sama, nitko me nije zvao vani. Imam osjećaj kao da su me dečki iz nekog razloga htjeli maltretirati i psihički ponižavati. No ja sam jednom uzvratila na nimalo fizički bezbolan način (ne želim sad o tome jer bi se razdužilo). Nakon završetka gimnazije, ja padam u depresiju i anksioznost, to me stanje držalo dvije godine. Sad radim u jednoj udruzi, tamo nema muških, samo stare udane tete i stariji djedice. Krenula sam u jednu zajednicu mladih katolika. Šipak! Opet isto, odbijam ih. Ne znam koji je razlog. Ja većinom započnem razgovor, uljudno pozdravim, pitam kako su došli u zajednicu, da li im se svidjelo, onda prelazim na malo osobnije i tako...uglavnom završi jadno, ta osoba počne vrludati pogledom, traži druge cure, meni bude neugodno i otiđem. Od 30ak njih koliko sam ih upoznala nijednog nisam zainteresirala, dvoje njih sam zvala na šetnju, na što sam primjetila da su se neugodno začudili i brže bolje odbili. Roditelji me pitaju da li ima kakvog uspjeha, ja im lažem da ima, da sam bila s jednim vani, neugodno mi je reći istinu jer mi je jednom majka rekla da sam nesposobna naći momka ne samo za vezu nego i za seks...nakon tog nisam funkcionirala jedno tjedan dana, jer me je užasno pogodilo. Izgledam prosječno, malo imam jače bokove, pa možda nekome izgledam punija, ne vjerujem da je to razlog da me odbiju.
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire